Serbian Holocaust
Rašela Knežević,January 13, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjena sam u Višegradu 19.07.1926. U Višegradu sam provela sve vreme do završetka osnovne škole. Onda je osnovna škola trajala četiri godine. Kada sam završila osnovnu školu, pošto sam i ja želela a i roditelji su želeli da idem dalje (da se školujem), ja sam morala da odem iz Višegrada u Sarajevo. Moj deda po mami, Gavrijel Papo, moram ga spomenuti, bio je jedna izuzetna ličnost. Mislim da je rodjen u Zvorniku, a radni vek je proveo u Višegradu. Moja baka, Lea Papo, mamina mama, bila je iz Višegrada. Oboje Papo. Ranije su Levi i Papo bila česta prezimena.
Deda je bio izuzetan, za ono doba savremen. Devetoro dece je imao. Moja mama je bila najstarija i posle nje još osmoro. Troje su bili muškarci i šest žena. Ali, kod moga dede svako dete je moglo da ide dalje da se školuje samo ako je to želelo. Višegradu je dugo trebalo da dobije gradjansku školu, ali kada sam ja stasala do odlaska (u Sarajevo), već je imao gradjansku školu i Žensku stručnu školu. Tu se učilo šiti, vesti. Pošto sam ja kao i moji roditelji želela da idem dalje, trebalo je da predjem u Sarajevo. Ali moj deda je davno pre toga napravio nešto drugo. On je imao u Sarajevu i sestru i brata ali nije hteo nikoga (od dece) da šalje nikome. On je to rešio drugačije. U Sarajevu u Aleksandrovoj ulici broj 31, drugi sprat levo, i sada pamtim tu zgradu, on je zakupio stan. Pošto je dece bilo devetoro i bili su tako vaspitani da poštuju neki red, on je sasvim mirne savesti to zakupio i uvek je neko od te njegove dece bio tu kao neki, kako da kažem, starešina. Ja, kao njegova unuka, stigla sam u taj "Gavrin internat". To je bilo vrlo lepo organizovano, vrlo lep život u centru Sarajeva. E sad, ja tu idem u gimnaziju. Bila sam dobar djak. Negde u trećem ili četvrtom razredu neko od jevrejske omladine me je poveo sa sobom u organizaciju Hašomer hacair. Tako sam bila u Hašomer hacairu. Malo su bili, posle mi je to postalo jasno, levo orijentisani. Išli smo na letovanje. Sećam se negde u Slavoniji bilo je jedne godine i letovalište. Pod šatorima. Bilo je vrlo lepo organizovano, kuhinja, kuvarice, sve je bilo kako treba i meni je tamo bilo sasvim lepo.
E, ali sada je došao rat. Pošto je familija bila uglavnom u Višegradu, moji roditelji, moje mame roditelji, mog oca roditelji, svi su u Višegradu, kada je počeo šestoaprilski rat mi se vratimo u Višegrad. Deo Gavrijelove porodice, mamina sestra i ta jedna Sara koja je bila vrlo sposobna i preduzimljiva vratila se u Višegrad i mi svi sa njom.
Ustaše, Nezavisna država Hrvatska, onda one Pavelićeve izjave da su muslimani cvet Hrvatske i ne znam šta, a već taj narod koliko je primitivniji toliko je podložniji takvim pričama i jasno da se muslimani masovno okreću prema državi Hrvatskoj. Jedan od muslimana dodje mom dedi... Već uveliko iz Sarajeva odvode Jevreje, a najstariji ujak je bio oženjen i imao je ženu i ćerkicu koja je rodjena 1938. Ujna je bila učiteljica i ostala je u Sarajevu. Muž je bio rezervni oficir, zarobljen je i odveden u Nemačku. Ona je imala svoju familiju, majku, oca i silom prilika je ostala u Sarajevu sa detetom. Jedan od višegradskih muslimana dodje kod dede i kaže: "Znam da ti je snaja sa unučicom u Sarajevu. Ako hoćeš možemo je izvesti, samo da znaš da se to mora platiti". To se plaćalo samo u nakitu, nikakvim novcem. Deda kaže: "U redu, dovedite je". "Bilo bi dobro da jedna od tvojih kćeri podje, daćemo joj papire da u zaru, pokrivena, podje u Sarajevo, a dobiće i papire za povratak snaje i deteta". Deda presrećan: "Nije bitno koliko će koštati, samo ih dovedite". Sara kaže: "Ja ću da idem po njih". Ode ona po njih, te noći bude racija i odvedu i nju (Saru) i snaju sa detetom. Prvo u Loborgrad a dalje ne znam, ali se nisu vratile.
Najstariji od (dedinih) sinova, Isidor, bio je zarobljen u šestoaprilskom ratu. Bio je rezervni oficir, pa oficir i proveo je rat u zarobljeničkom logoru. Drugi sin je ostao kod kuće u Višegradu, a treći sin je otišao 1941. u partizane.
- To je mamin brat?
Mamin najmladji brat i najmladji od tih devetoro dece. On je iz Višegrada otišao u partizane. Već su u Višegradu bili Italijani i moja baka je bila nesrećna i plače što on hoće da ide, a on kaže: "Mama, pa mene je sramota. Kako ću ja pogledati u lice mojim drugovima ako preživim?". A baka kaže: "Sada kada smo spašeni", jer Italijani su ušli u Višegrad, gotovo (je sa ustašama), " sada ti ideš". "Mama, kako ću mojim drugovima pogledati u oči kada se rat završi i ako preživim. Kada me pitaju gde sam preživeo da ja kažem u Višegradu, a oni će reći - bio si ispod jorgan planine". On je otišao i mi nismo znali da je vrlo brzo je poginuo, odnosno u igmanskom maršu se smrzao i ostao u snegu.
- A to ste saznali posle rata?
Posle rata. On je otišao, mi ništa ne znamo, on je u partizanima, samo to znamo. Otišao je iz Višegrada pod Italijanima. Moja mama ga je ispratila. Još mu pribavili gojzerice, zimski (kaput). Izašao je iz Višegrada. Moja mama ga je pratila do prvoga sela iza Višegrada. Nije se vratio.Čuli smo samo posle rata, dobila je jedna od sestara, mamina sestra...Jedna je bila udata za Srbina, što je za moga dedu bilo neshvatljivo u to doba. Tada sam ja moga dedu prvi put i jedini put u životu videla da plače.Jedna od njegovih ćerki se u Višegradu upoznala sa jednim Srbinom koji je tamo bio referent za poljoprivredu. Verovatno je imao neku poljoprivrednu školu jer je došao u srez kao referent za poljoprivredu. To je Jevrem Dragojević, moj teča. Ali to kako je on nas prihvatio, i mamu i mene, pa to je za priču. O njemu bih mogla pričati danima, jer posle moga oca i dede Gavrijela dolazi Jevrem Dragojević. To je (njegova porodica) jedna časna, srpska seljačka porodica.
- Da se vratimo na Višegrad, rat, Italijane...
Italijani dolaze u Višegrad. Čeka se, zna se doći će Italijani. Vi ih vidite. Višegrad je malo mesto, okolo su brda. Vi vidite tu vojsku koja čeka da sidje dole, ali nikako da sidje. Domani, dopodomani. Italijanska posla. Domani, dopodomani i na jedvite jade oni sidjoše. Kada su oni došli u Višegrad već je situacija bila sasvim drugačija. Vrlo su nas poštovali, vrlo lep odnos su (imali prema nama), ne samo da su nas štitili. Recimo, moj tata je bio trgovac. Nije bio jedini, bilo ih je koliko volite. Čim su Hrvati (ustaše) došli, prvi posao im je bio da postave komesare u svaku radnju, tako da tata dolazi ujutro na posao čak ne ni kao zaposlen već kao posluga. Radi ceo dan, uveče ide kući, pazar skuplja ustaški komesar. Kada su Italijani došli, (prvo što su uradili je) da je došao jedan oficir sa tri, četiri vojnika, pošao od trgovine do trgovine i komesar napolje. To je bilo...
- Italijani ih izbacili...
Italijani ih izbacili napolje.
- Koje je to godine bilo kada su došli Italijani? To je bilo 1941?
1941. došli su u Višegrad Italijani. Pre toga je bio policijski čas, ali ionako smo se sami sklanjali, nikakvo izlaženje, ništa. I sada, prvo predveče (kako su ušli Italijani u grad), nije još palo veče, ja sa moje dve prijateljice Jevrejke šetam a na kaputima imamo šestokraku zvezdu. Idemo i prema nama idu tri Italijana, straža. Pridju i kažu:"Che cos'e questo?". Mi gledamo. Posle je nama sefardima što znamo španski bilo divno, mogli smo se sporazumevati. A mi:"Juden, Juden". "Butta via questa cosa!", i mi ne možemo da se osvestimo. Dolazimo kući: "Mama, da ti kažem, sreli smo...". "Pa jesam li rekla da ne treba da idete". Rekli su nam butta via...
U Višegradu je bilo jedno sto dvadeset Jevreja. Najstariji ljudi iz te zajednice formirali su neki odbor i onda kada nešto treba oni idu kod (italijanskog) komandanta. Već se unapred pričalo da će Italijani napustiti Višegrad. Mi smo to unapred znali i oni su nas uvek vodili sa sobom. Ta zaštita išla je dotle... Mi smo imali jednog oficira...
- Ne razumem. Gde su vas vodili sa sobom?
Pa, Italijani su se povlačili iz Višegrada i nas vode (sa sobom) u vojnom transportu. Kada je1943. kapitulirala Italija taj odbor staraca je otišao kod komandanta u Podgorici (tada smo bili u Podgorici). Oni nisu bili svesni da će i oni biti robovi, nego su mislili da će ih Nemci pustiti, da će ih rasformirati i da će oni ići kući. Kada su Jevreji došli, komandant im je rekao: "Znate šta, morate nas razumeti. Mi muškarce možemo izvesti u vojničkim uniformama", a oni su imali svoju javnu kuću za svoje vojnike da im ne idu po gradu, "ali gospodje i gospodjice moraće sa tim ženama da zajedno izadju iz grada". Medjutim nije ni došlo do tog izlaska iz grada jer su Nemci njih pokupili iz Podgorice u zarobljeničke logore. Do tada smo mi u Podgorici bili zaštićeni.
- A vi? Šta je bilo sa vama?
Ništa, gotovo. Italijani su ekspedovani pre nas, a mi u podgoričku kaznionu.
- Nemci vas...
Tu su se više (pri našem hapšenju) angažovali, kako da kažem, mesni nezadovoljnici. Svaki kraj je imao tu svoju garnituru, znate.
A kada smo stigli u Podgoricu u doba pune italijanske vlasti, koliko je ko imao tako se snalazio. Jevreji u Višegradu su imali nešto što sam ja saznala posle rata od moje mame. Ja sam u jednom razgovoru rekla: "Mama, pa kako su se ljudi usudili da sa porodicama krenu u neizvesnost?". Niko nije znao koliko će rat trajati, kako će se završiti, šta će biti, a trebalo je ići i živeti. Mama je rekla: "E, to je drugačije radjeno. Pre nego što smo krenuli iz Višegrada Jevrejska opština je skupila sve starešine porodica", (i ispričala mi je kako je to bilo). U malom mestu zna se i ko je šta ručao a ne samo šta ko ima i koliko ima, koliko ima u banci, šta ima od vrednosti. Oni su se medjusobno dogovorili. Neće da ide samo onaj ko ima para da ode, a onaj ko nema para da ostane. Idu svi, a svako od tih glava porodice ima zaduženje. Tati su rekli: "Ti nećeš ništa uplaćivati, ali na tvojim ledjima su i jedan i drugi starac. Tvoj otac sa dve ćerke", jer baka je već bila umrla, " i sa ove strane Gavro. Oni su tvoja briga". I tako je bilo tokom cele okupacije do hapšenja. Mi smo kao grupa bili svi zajedno. Pošli su svi Jevreji iz Višegrada. Neki su ostali u Priboju. Mom dedi je jedan drug iz mladosti iz Sarajeva, Baruh, bio je dobrostojeći, rekao: "Ti, Gavro, dodji sa porodicom u Pljevlje jer su Pljevlje van pruga". Mi smo otišli u Pljevlje i tu smo bili dok se Italijani nisu povlačili i iz Pljevalja. Oni su se povukli za Podgoricu i mi smo sa njima otišli za Podgoricu.
Tako se to završilo. U Podgorici smo bili uhapšeni, odatle prebačeni na Sajmište, sa Sajmišta prebačeni u Bergen-Belzen.
A pri bombardovanju... Tata mi je poginuo pri bombardovanju u Pljevaljima. Neka radio stanica je dala izveštaj, onda je to sve bilo sasvim drugačije, tehnologija drugačija, uglavnom puštena je vest da su u Pljevlje ušli partizani. Nemci onda bombarduju Pljevlje. Medjutim, partizani nisu ušli u Pljevlje. To je neko izbacio (lažnu) vest. Padnu samo dve bombe. Mi smo bili u dvorištu naše kuće. Stanovali smo privatno u jednoj begovskoj kući pošto nas je bilo tri porodice. Kuća je bila velika. Dole podrum, pa prvi sprat, pa drugi sprat. Dve bombe su pale. Jedna je pala u našu baštu. Tu je poginuo moj tata. Bilo mi je žao, ali posle kada sam došla u Bergen-Belzen, kako je vreme prolazilo, nije mi bilo žao. Smatrala sam da je dobro da je tamo poginuo jer nije stigao da vidi ništa od svega toga.
- Kada su vas uhapsili u Podgorici i kada su vas sproveli na
Sajmište, da li je bilo i Jevreja iz drugih mesta?
Tu je bilo Jevreja iz Crne Gore, sa Cetinja su bili neki. Sada se ne sećam. Nismo bili pre toga sastavljeni... Ne bih volela da budem netačna. Gde smo se sjedinili sa prištinskim Jevrejima to se sada ne mogu setiti. Samo znam da smo iz Podgorice preko Albanije prešli u kamionima. Nemci su nas transportovali. Pa sad gledate one vrleti. Puteve su imali Albanci tada dobre jer su im ih talijani izgradili. Mi sedimo u otvorenim kamionima, ali ne možete iskočiti jer je dole provalija. Znam da sam pogledala. Dole provalija, ne vidite dno. Tako predjemo preko Albanije.
Sada ću vam reći nešto što ne spada ovde. Ne mogu da shvatim otkuda taj nesporazum Albanaca i Srba. Albanci su (u prvom svetskom ratu) pustili srpsku vojsku da prodje kroz Albaniju. Sećam se priča Solunaca koji su govorili: "Trebalo je samo dočepati se Albanije".
Predjemo Albaniju popreko, predjemo na drugu stranu negde odmah na tom delu Kosova, ukrcaju nas u vagone, one stočne, i krenemo naviše. Uvek smo išli nekim sedamnaestim (sporednim) kolosekom. To je transport koji čeka negde na nekoj sporednoj pruzi, pa kada se ukaže momenat teraju nas dalje.
- Koje godine je to bilo?
Samo da pogledam...U julu 1943. došli smo u Podgoricu. Od februara 1944. do kraja maja 1944. bili smo u kaznioni u Podgorici. Maj-juni 1944. Sajmište. Znači, negde krajem maja.
Putujemo tako vozom. Mi na nekom pedeset sedmom koloseku. Bila je okolina Kraljeva. Mi u vagonima. Povremeno su se ta vrata samo otvarala, ali je uvek tu Nemac pored sa puškom, sa mitraljezom. I prolazi jedna mlada seljanka, nosi punu korpu jaja i trči kraj transporta i ovako vadi ta (jaja i daje nam). To nikada neću zaboraviti. Čini mi se da bi lik taj sada mogla prepoznati. Žuta šamija, narodna ona suknja...Onaj Nemac: "Los! Los!", ništa se ona ne obazire. Niti ona zna ko smo mi, ali ona vidi da smo mi internirci i vadi (jaja iz korpe). Dok nije zapucalo ona se nije sklonila. Eto, svugde ima i ljudi i neljudi. Ali to mi je Kraljevo po tome ostalo u sećanju. Onda dalje, dalje, dalje. Natrpali su nas kao sardine. Nije se pitalo koliko nas ima, nego samo se zbija, zbija. Onda stojite, stojite, pa ne možete više da stojite. Ali sada nema mesta da čučneš jer kada stojiš manje mesta zauzimaš nego kada čučneš. To su muke koje se ne mogu opisati.
Dodjemo na Sajmište. U stvari, dodjemo na beogradsku stanicu, pa smo sa beogradske stanice preko železničkog mosta prešli pešice. Rekla sam vam da su dve sestre u Španiji bile, a one su bile Beogradjanke. Lela i Vera Kon, a mama im je bila Isaković. Mama im je imala brata sudiju u Priboju i u aprilu 1941. oni su iz Beograda pobegli (u Priboj). To leto, pošto su u Priboju bili Italijani, te dve ćerke odu na more. Nisu ni osećale (rat). I sa mora sa nekim poznanicima odu za Španiju. Kada smo već bili u Podgorici, svi mi iz Priboja bili smo skupljeni u Podgorici, stižu one. Mi u kaznioni u Podgorici i one sa nama. Tada sam saznala da su bile u Španiji. A jednom prilikom sam, žao mi je što mi je ćerka pobacala te novine,u "Politici" je bilo, čitala da je ostalo nejasno zašto su Franko i Musolini štitili Jevreje i da je Franko rekao da ako neko traži od sefarda, a posle je to popravio pa rekao ako neko od Jevreja traži pasoš odmah da mu se da.
- I kako ste prešli železnički most...
Idemo preko mosta, a ta Lela, mladja od te dve Konove, gleda a pored nas prolaze neki autobusi, letnje doba, pa muškarci, a ona:"Jao, vidi dase u beloj košulji". Lela Kon nije više živa. Za Veru ne znam. Ali pričali su mi da ima dva sina u Americi i otišla je tamo nekom prilikom. Da li je tamo živa ili ne...
- Kada ste došli na Sajmište tu ste kratko vreme proveli?
Tu smo proveli vrlo malo, sada ću vam reći, maj-juni Sajmište. Na Sajmištu, kada smo tek došli, oni trospratni kreveti, mračno. Strpali nas tu. Ali prvo smo sedeli, sedeli napolju. Tu je bila zgrada, da li policijska , čija li, uglavnom tu su nas izručili. A mi iz transporta, u vozu bez vode, tečnost nam nedostaje i nose kažnjenice neke kofe sa vodom. "Jao, dajte malo vode!". "Ma nemojte, ma ne može!". "Ma dajte malo!". Ma nije ovo voda za piće ". "Ama dajte, mokro je, dajte!", a ono posle se ispostavilo da su to noše noćne, kofe, koje su one praznile pa sada sa vodom ne znam gde nose. To smo mi pili. Sada se smejem, ali je užasno, užasno. A one kažu: "Ne može, ostavite, nije to za piće". Ma kako nije za piće, mi danima u transportu bez vode, ne možete pljuvačke nakupiti. I sve to živa glava prodje. Može čovek da izdrži više od svake životinje, a može i zla da nanese više od svake životinje.
Na Sajmištu oni trospratni kreveti. U Podgorici smo mi imali u kaznioni žensku sobu, jednu veliku prostoriju, duguljastu, pa pored zida jedan ležaj u komadu. Pedeset osam žena je tu bilo. Bile smo poredjane kao sardine. Kada se jedna okrene, ona krajnja mora da padne sa kreveta. A na Sajmištu visoki kreveti, mrak. Kreveti su trospratni, blokovi kreveta. A pacova da Bog sačuva! Noću ležimo mama i ja na trećem, poslednjem spratu, a ja se bojala i ovolicnog miša akamoli pacova, pacova do tada nisam ni videla, kad odjednom čujete znate kakav zvuk? Kao da je neko okrenuo vreću sa orasima, onako sitno...Jao, kada taj čopor krene! A moja pokojna mama samo nam vuče preko lica neku krpetinu koja je bila kao neko ćebe.. "Jao!", viknem, a ona mi okrene glavu sebi i kaže: "Nije Šela, nije, to sam ja rukom prošla". A ja osećam (po licu)...
- Popnu se gore?
Jure k'o sumanuti. Čopor! Osećam ovako (kako mi prelaze preko lica), a mama samo moju glavu okreće ka sebi: "Nije Šela, nije, nije, to sam ja rukom prošla".
A što je najinteresantnije,dole sa strane, kako je (Sajmište) naslonjeno na Savu, počelo letnje doba i mi gledamo ljude kako se kupaju. U kupaćim gaćicama prolaze pored...
Odatle u vagone i pravac Bergen-Belzen.
O Česima nosim vrlo lepe uspomene. Kada smo išli za Bergen-Belzen, taj transport je išao preko Plzna. Tu je transport stao. Da li su dobili dozvolu od Nemaca, verovatno jesu, Česi su nam doneli kazan sa supom, čorbom nekom. To je bio čorbuljak, ali za nas je to bilo divno, jer hrana se nije dobijala u transportu. Mrtvi ste gladni, nema vode što je još gore. A u Pznu su otvorili vagone mada nismo mogli izaći. Oni samo dele čorbu u Plznu. I posle rata, u povratku, Česi su, gde god smo došli...I oni su 1945. imali kartice za snabdevanje, a mi stižemo u Prag. Stižemo tek (u septembru) 1945. u Jugoslaviju jer smo mi bili poslednja briga celom svetu. Te njihovi pregovori ko će prihvatiti bivše internirce, gde ih voditi...Tek, mi smo odatle krenuli dole na jug. Medjutim, moram priznati da je svuda ta jevrejska organizacija funkcionisala. Stižemo u Prag. Ujutro nam kažu u toliko i toliko sati večeras morate biti na stanici. Ko je stigao stigao je, ko nije - transport ide dalje. Tako je bilo u Budimpešti, tako je bilo u Pragu. U Pragu je pre drugog svetskog rata puno Jugoslovena studiralo. Medju nama je bio Silvio Baruh koji je bio, mislim, gradjevinski inženjer koji je nas kada smo stigli u Prag vodio po Pragu. Vaclavske namesti...Onda mi stanemo pred izlog pekare, oči nam ispadaju. Sada mi imamo sledovanje hleba, ali ovo...Vide nas (Česi) kako izgledamo i kako smo obučeni, nema šta da nas pitaju. Samo: "Iz kog ste logora?". A svako vas pita jeste li sreli tu i tu, tog i tog. Svako čeka svoje, znate. I tu nam žene iz svoga bloka za snabdevanje otkidaju markice i daju nam da udjemo i kupimo nešto (iz pekare). To mi se nikada nije desilo u Srbiji. Izuzetno su se ponašali, izuzetno, I ta čorba u odlasku i to pri povratku. Nemam reči.
- Sada ste u Bergen-Belzenu?
Sada smo u Bergen-Belzenu. Logor ogroman. Nismo samo mi. Podeljeni smo ni sama ne znam koliko čega (blokova), ali svaki ima svoju žicu. Čistina, sever, ravno. Vidiš samo one kule na četiri strane, mitraljez, ker...Ja sam lično svojim očima videla kada je nemački ovčar otkinuo čoveku list sa noge tako da je šiknula krv preko pantalona. Ali: "Los! Los!", guraju nas, nema šta da gledaš. A logor je bio sam jevrejski, ispresecan onoliko. Izmedju ostalih je bila jedna baraka dijamantera, Holandjana. Kada su Nemci došli do juga Afrike zatekli su dijamantere iz Holandije koji su obradjivali dijamante, pa su pokupili Jevreje i doveli ih u Bergen-Belzen. Za njih je režim bio sasvim drugi. Njih su čuvali jer kada budu došli ponovo u Južnu Afriku i počeli da rade sa dijamantima da imaju stručnjake.
Tu sam u Belzenu radila u Schuhkommando (odeljenju za reciklažu obuće). Tu je bio jedan sto Holandjanki, jedan sto Francuskinja, sve smo bile po nacijama za stolovima. Tu je jedini muškarac bio Ruben iz Prištine. Bale sa tom robom stižu pred baraku a on treba da tu robu unese u baraku i da je posle, kada se spakuje, iznese iz barake. Tu nas je povremeno čuvao jedan Nemac, u pravom smislu gospodin , ali ne esesovac nego vermahtovac. Bio je stariji čovek, morao je imati makar šezdeset godina, sed, u vermahtovskoj uniformi , nema nikakvih SS (oznaka). Jedna od Jevrejki kod našeg stola je bila Baruhova snaja koja se školovala u Beču i kada je on bio tu prisutan uvek joj je prilazio i sa njom razgovarao na nemačkom. Jednoga dana on joj pridje, nagne se i kaže joj nešto, ali mi ne znamo šta a ona ne diže glavu. Kada se on odmakao ona onako sagnute glave kaže: "Sada ću vam nešto reći, nemojte samo pokazati da sam vam rekla, jer šta znam, možda je provokacija. Rekao mi je samo - čestitam Vam, Beograd Vam je slobodan". (Beograd je oslobodjen 20. oktobra 1944.). Eto, kažem, ne možete ljude deliti ni po nacionalnosti, ni po boji kože, ni po obrazovanju, ni po čemu. Jedina podela koju ja priznajem i koja istinski postoji to je čovek i nečovek. Može da bude poslednja životinja a da je ne znam kako obrazovan, a može da bude izvanredan ako je čistač ulica.
Bergen-Belzen...Recimo imali smo jednoga, da li se Fric zvao ili su ga Fric nazvali, taj nas je tu čuvao. Znate kako se on zabavljao?
- Tu gde ste radili?
Da. Tu je bio jedan prazan deo veličine ove sobe. U stroj, u krug (naredjivao nam je). Trčimo, a on stoji na sred kruga sa korbačem i udara. Vi trčite, trčite, a na nogama imate klompe holandske, drvene, treba u tome trčati. Trčite i sad, ona ispred vas je pala, ali nemate vremena da vodite računa da li ćete stati na nju ili ćete je promašiti, a on udara bičem i ne gleda da li vas je udario po očima ili ledjima, ne tiče ga se. Onda ujutru, mi nismo imali predstavu koje je vreme, ulaze u baraku sa pištaljkama i samo udaraju levo i desno tim korbačima. Niko ne vodi računa, jedan manje, šta ih briga...(Ispred baraka) se postrojimo u kolonu po pet u redu, uvek smo stajale ovako (stisnute) jer ne možeš stajati. Tako smo i pomagale jedna drugoj da stojimo jer ako jedna padne tu jednu odmah druge dve moraju da nose i tamo u ćošku ih slažu kao gomilu drva. Ne pita se da li je mrtav ili polumrtav, samo ga slažete na tu gomilu kao cepanice. Posle dolazi kamion, pa se (tela) tovare, bacaju u kamion.
U početku, kada smo došli, sve je to bilo novo za nas. Znali smo da je strašno, ali...Kamion prolazi, a naša baraka je bila bliže tom unutrašnjem drumu, i jedna ruka onako napolju (visi iz kamiona). Ja gledam, a moja mama me okrene prema sebi: "Ne gledaj, ne gledaj!". Vrlo blizu naše barake bio je krematorijum.
Iz Aušvica je (avgusta 1944.) došao Frauenlager. Pošto više nije bilo slobodnih baraka u Belzenu, dole u dolini je podignut veliki Zeltlager ( logorašice su smeštene u šatorima). To su tek bile jadnice. Mi smo još neke prnje i imali na sebi, a one su bile u nekim krpicama. Frauenlager - to su bile žene koje su došle iz Aušvica. Kada dolaze noću mi čujemo da je stigao novi transport jer to su jauci, vriska i piska.
Prvo kada dodjete (u logor) idete na kupanje. To su zgrade dugačke kao barake ali zidane.Kada ulazite na kupanje skidate se u prvoj prostoriji. Ne znam kako da kažem, nije prostorija već kao veranda jer gore je otvoreno. Skidate se, sva garderoba ostaje dole (na podu). Ubacuje se u kazane da se pobiju vaške, jer vaške nije trebalo tražiti, u koloni su ovako (po odeći) išle. I u tom jadu je još uvek poneko imao duha. Jedna iz naše grupe, Roznerova iz Sarajeva, kaže: "Joj, ne znam samo šta ću raditi kada prodje rat, kada ne bude više vašiju". To je tetka od te Verica što smo čitav život provele zajedno, od njene mame rodjena sestra.
- Vi ste upoznali neke Jevreje sa Kosova, bili su sa Vama u Bergen-Belzenu.
Prvi je taj Ruben koji je iznosio i unosio tu robu. Mi smo prvo dobijali jedan komad hleba. To su vojničke vekne. Otprilike od četiri centimetara kriška hleba bila je sledovanje. U početku je (to sledovanje) bilo tri puta nedeljno, pa onda dva puta nedeljno, pa onda jednom nedeljno, pa posle kada dodje hleb. Doktorsku disertaciju ste mogli napisati o tome (kako raspodeliti taj hleb), jer svako je imao svoje mišljenje. Jedan kaže - čim hleb dodje treba ga odmah pojesti, drugi... Najinteresantnije je da taj hleb koji imate nosite sa sobom, ali noću ga stavite ispod glave jer kada neko provuče ruku (da vam ga uzme) vi ćete se trgnuti. Na jednom kanapu svako nosi onu svoju porciju i u nju vam sipaju hranu. E sada, naš Ruben kada god u podne dodje kazan sa hranom, kada je obrok, on seda sa nama za naš sto i vadi parče hleba. Jedan dan parče hleba, drugi dan parče hleba. Parče. Može biti dva zalogaja, ali je hleb. Mi se zgledamo i kada se on digne (i ode) ova Baruhova kaže: "Jesi li videla, on opet ima hleba". Od nas niko nema hleb. Dva dana i gotovo. Ne možeš od jedne kriške da napraviš četiri. On ima hleba! Jedan dan ona nama kaže: "Ja ću ga pitati". Pita ga: "Je li, kako to ti uvek imaš hleba? Kako ti to rasporediš da imaš uvek?. "Hoćeš da ti kažem iskreno? Ja uzmem od mog malog".
Kada smo došli (u logor) selektirali su nas. Muškarci na jednu stranu, žene na drugu, sposobni za rad, nesposobni za rad, deca. Sve je to klasifikovano. Posle trpaju u barake. Stiže novi transport, samo se otvaraju vrata i puštaju unutra pedeset, šezdeset, a vi se strpajte kako znate. Došli smo dotle da smo u jedan krevet prvo dve, pa posle tri morale da legnemo. Ja sam se tada izdresirala tako da ako me večeras metnete u krevet ni za milimetar se neću pomaći. Gotovo. To je meni u srži. Ne umem da se pomaknem. Posle mi je to dobro došlo u bolnici, jer kada sam bila operisana drugi put morala sam ležati mirno. Isto mi je ostalo da u dva ujutru moram da se probudim. A kada me probudite, ja sam odmah potpuno trezna, nikada nemam onaj period da se rasanim. To me je logor naučio - ako nisi odmah sasvim svestan, gotov si.
- Šta Vam je otkrio Ruben za hleb?
Pita ona njega na koncu, a on joj kaže"Znaš, reći ću ti. Moj mali", a mali, njegov sin, imao je uvrh glave tri godine "ne zna koliki je komad hleba ostavio pa ja uzmem". Mislim da mi je to stvarno najstrašnije sećanje. To nije čovek, to je životinja. Nisam znala njegovu ženu, ali mogu garantovati da je sigurno od svog zalogaja dala tri, četiri mrvice tom detetu.
I još jedna strahota - moj deda je bio duboko pobožan, ali iskreno pobožan, jer ovo sada koji su pobožni to je sve poza. Ja jedne večeri dolazim sa posla. Dodjete smlaćeni, umorni, gladni, mokri. Ja uvek prodjem pored njegovog kreveta i pitam: "Deda, kako si? Nono, kako si?". On meni tada kaže: "Znaš", ja sam mislila da će onog momenta grom udariti i mene ubiti "znaš, nema Boga". On da to izgovori! Ja ga gledam, a on kaže: "Ti i ja, naša generacija može biti da plaća nečije grehe, svoje ili tudje, ali oni što još ni ne znaju da postoje čije oni grehe plaćaju i ako su tako nevini zašto njih Bog ne spasi?".
A jedna lepa uspomena - u Višegradu sam se upoznala sa jednom Jevrejkom iz Sombora i jako smo se sprijateljile. Ona je bila 1912. rodjena, ja 1926. a moja mama 1902. Ona je bila izmedju nas, ali je bila prijateljica i sa mnom i sa mamom. Rekla sam vam za dijamantere, oni su imali sasvim drugi tretman. U dijamantersku baraku koja je u početku bila kao sanatorijum mi nismo mogli ući. Oni su imali posebnu kuhinju, nisu bili tako gladni. Imali su Altersheime gde su bili stari koji leže nepokretni. Njima su Nemci dozvoljavali da od Crvenog krsta dobijaju pakete. Mladje žene koje su mogle da rade i koje su znale nemački ili madjarski radile su u Altersheime da opslužuju te žene tamo. Moja Iluška (ta iz Višegrada) imala je jednu tu koju je opsluživala. Jednog dana su oni dobili pakete. Uveče ja dolazim, a moja Iluška ide prema vratima barake i kako ja ulazim ona pruža ruku. Tada sam prvi put videla kocke šećera od po centimetar, pre su bile one velike, duguljaste. Ona pruža ruku i na dlanu joj vidim četiri nečega, beli se. "Šta ti je to? Šećer?". Ona klimne glavom. "Otkud ti?". "Pa danas je", kaže "moja baba dobila paket od Crvenog krsta pa mi je dala šećer. Uzmi!". Ja ne mogu da verujem da neko u tim uslovima kaže uzmi, može samo da ti otme. Ja uzimam jednu kocku, a ona kaže: "Uzmi još jednu za Bukicu". Moju mamu su zvali Bukica. Ne znam da li to znate? Kod sefarda kada se rodi prvo žensko dete dobije ime Bukica, a prvo muško Bukus. Moja mama je Bukica. Ima Bukica hiljadu, ali moja mama je Bukica Mazaltov. "Uzmi još jednu za Bukicu". U tim uslovima kada su se duše delile, moj deda po ocu dao je ne za cigaretu nego za jedan dim od cigarete zadnje parče hleba. Ja sam bila strašan protivnik pušenja jer sam videla kolika je to zavisnost.
- Da li je bilo bolesti?
Pegavac je kosio. I ja sam preživela pegavac. Ova moja gluvoća je od te visoke temperature koja nije lečena. Mi smo bili ne puni, nego prepuni vaški i u tim uslovima je bilo normalno da dobijete...Ja sam prebolela tifus pegavac u transportu kada su nas iz Belzena transportovali za Terezienštat.
Ja sam jedno vreme radila u zatvoreničkoj kuhinji, ali ne unutra nego napolju u produžetku barake gde je samo donji deo ozidan, iznad je prazno i samo stubovi na kojima stoji krov. Tu je dolazila repa. Isključiva hrana u Belzenu je bila stočna repa. Niste imali prilike da to osetite - to je jedan poseban smrad kada se kuva. Za Hitlerov rodjendan ili tako nešto bila bi brot supa. To je od ostataka hleba skuvana retka, retka čorba, malo beličasta, malo neke gustine i ništa više. E sada, mi koji smo tu radili imali smo mogućnost da strpamo u usta komadić sirove stočne repe. To je bila prednost tog posla. Ali, nisu nas tu birali po nekim kvalitetima, nego dok smo u stroju - ti, ti i ti - odvajaju vas. Ne znate zašto (vas odvajaju), da li za krematorijum, da li za prebacivanje u drugi logor, da li je za neki posao.
Ujutru ustajemo po pištaljci, oni uleću kao risovi, korbačima udaraju levo-desno, ne gledaju gde udaraju, samo dalje, dalje, izlećete iz barake, trčite na Appellplatz, stajemo pet, pet, pet, uvek dobro stisnute, malo zbog toplote, malo da jedna drugu pridržavamo jer ako se neka skljoka i padne dole dve oko nje ima da je nose na onu gomilu i da je slažu kao drva.
- U Bergen-Belzenu nije bilo sistemskog ubijanja kao u Aušvicu.
Uglavnom su tu ljudi umirali od iscrpljenosti i bolesti.
Imali smo pegavac masovno. Kada je to krenulo...
- Kada je već došao kraj (ratu) gde vas transportuju?
Kažu nam da nas transportuju za Terezienštat u Češkoj pa dalje. Ali mi nismo stigli ni do Terezienštata. Nas su presekli na putu... Ali isto smo išli nekim sporednim kolosecima, danima se putovalo. U transportu se umiralo. Ja sam se razbolela u transportu, odnosno pojavili su mi se znaci bolesti u transportu. Putujemo, putujemo, onda s vremena na vreme voz stane, otvaraju se vrata i kažu: "Iznesite mrtve". Po dvojica, trojica muškaraca koji imaju još malo snage samo ih iznesu i spuste pored pruge. Da li su ih posle divlje zveri ili kerovi razneli ne znamo, samo ide transport dalje a vi ih ostavljate tako. Ali, čovek je isto tako i životinja, nemate više ni osećaja. Možda više zavidite onome koji je poginuo ili umro nego onome koji je ostao živ. Tako se jednom otvaraju vrata, a dole je potok. Kažu ko hoće nega sidje dole da pije vode ili da uzme vodu. Ja silazim, a moja Verica samo kuka:"Jao, Šelika, ja ne mogu, ne mogu". Ja kažem: "Ajde još malo, još malo", jer njena mama leži gore, nema ko da joj da kap vode. I na jedvite jade (smo sišle). Sa nama su bili, uz ove sa Kosova, i Jevreji iz Grčke. Bio je jedan Isak Menaše, odnosno dva brata su bila i oni su se sa nama, ako mogu tako reći, na neki način družili. Mi koji smo govorili italijanski komunicirali smo izmedju sebe. Bila je, recimo, jedna grupa iz Libije i oni su govorili italijanski. Jedna Jevrejka iz Libije mi je uvek govorila kada bi uveče išle svaka na svoj ležaj: "Arrivederci, sogni doro".
E sad, otvaraju vrata i kažu da možemo da uzmemo vodu. Sad idemo nazad gore, ona i ja se vraćamo. To je strmina, nije velika strmina ali nama je sve (naporno). Ja nosim onu manjerku, kako koji korak napravim tako je u njoj manje vode. Dodjemo gore kraj samih vagona, a tu Isak Menašem. On je bio veterinar i čuvao je i hranio nemačke pse. Rekao mi je da on kada im sprema hranu uzme malo od te hrane pa jede. Sad ja dolazim do gore kad on preda mnom. Kaže:"Uspela si! Daj mi samo malo vode", a ja kažem: "Ali da ostane molim te i za moju mamu". "Ma, ostaće sigurno". I on otpije malo i kaže: "Hvala ti, ovo ti nikada neću zaboraviti i na slobodi ću ti vratiti". Ja ga pitam: "Je'l ti još veruješ u slobodu?". "A je'l ti ne veruješ"!. "Ne verujem, kakva sloboda!", kažem. Nisam ga posle toga više videla.
Već posle dve noći smo stigli do mesta gde je transport stao i više nije krenuo. Kako su oni rešetkasti prozori, ujutro se sestra Veričine mame popne gore. Dole neki leže, neki buncaju . Ona odozgo kaže: "Deco, Rusi!", a njena sestra kaže: "Dobro, silazi". A ova opet:"Deco, Rusi!". "Ma silazi sa tog prozora, ne oduzimaj mi i ovo malo vazduha". "Joj, Rusi! Ne verujete mi!. "Ma dobro, jesu Rusi, silazi". Kad škripe vrata, ona se iz vana zatvaraju, i promoli se unutra glava. Rusi!
Mi smo oslobodjeni u Trebicu. Kažu nam ovako: "Ko može da hoda neka ide pešice u selo, ko ne može neka čeka pa ćemo ga prebaciti". Ja nisam mogla da hodam. Nisam ni bila svesna da sam bila u dubokom snu. Kada sam donela vodu gore (do vagona) i mami dala vode tako se,kako sam ušla unutra, dalje ništa ne sećam. Uglavnom je transport išao dalje dok nismo tu stigli (gde je voz stao). Te noći smo čuli pucnjavu. Nije bilo strašno bučno, ali čujemo tak-tak , pa malo kasnije u daljini opet tak-tak. Probudila sam se. To jutro su me odveli zaprežnim kolima. Smestili smo se sami po kućama kako smo znali i umeli i tu smo dočekali pravo oslobodjenje.
Tek u septembru 1945. smo stigli u Beograd. Dok su se medjusobno saveznici dogovorili ko će koga i kako transportovati. Holandjani su to imali lepo organizovano. Došli su po njih holandski vojnici, spakovali ih, nisu imali šta da spakuju u smislu stvari već su ih odvezli, a u svakom kamionu je bio napred jedan vojnik a pored njega medicinska sestra u belom mantilu i beloj kapi. A nas Rusi! Sasvim drugi sistem, ali mi smo bili presrećni, ništa nam nije trebalo, bili smo na slobodi. Bili smo tu u Trebicu ne bih vam znala reći koliko dugo (od aprila 1945.) dok nije došlo vreme da se repatriramo. Prva stanica nam je bila Subotica gde smo bili smešteni u jednom velikom mlinu. Na podu smo spavali, ali ništa nam to nije bilo jer bili smo slobodni.
- Od Vaše familije ste svi preživeli sem tate i...
Moja mama i ja. Preživela je još jedna mamina sestra koja je bila udata za Srbina i preživela je još jedna najmladja od sestara, Sida, ali je posle umrla u Sarajevu.
- A deda Gavrijel?
Ma i jedan i drugi.... Majer je taj što je dao zadnji zalogaj za jedan dim, a Gavro je umro u Belzenu, u logoru. Tri ujaka sam imala. Najstariji je bio rezervni oficir i on je preživeo. Najmladji je 1941. otišao u partizane i ostao (u snegu) u Igmanskom maršu. Srednji je umro u Bergen-Belzenu. Ja sam sedela na njegovom krevetu i on mi je držao glavu (na krilu). Dvoje sam ih tako sahranila - nonu, maminu mamu i tog maminog brata.